Iz DRK do Zimbabvea – ovo je Barthelemy
Zovem se Barthelemy Mwanza i imam 28 godina. Pobegao sam iz Demokratske Republike Kongo u Zimbabve, 2012. godine. Došao sam sam, ali sam se ponovo sreo sa svojom sestrom koja je već bila tamo.
Moji roditelji pripadaju različitim plemenima: moj otac je iz pokrajine Kasai, a majka iz pokrajine Južni Kivu. Između tih plemena je vladalo neprijateljstavo, a ja bih bio prisiljen da se pridružim grupi iz Južnog Kivua kada napunim 18.
Međutim, ta grupa ubija ljude i čini druge loše stvari, a ako im se ne bih pridružio bio bih ubijen. Da bih spasao život, pobegao sam iz svoje zemlje.
Kako bih stigao do Zimbabvea, išao sam brodom od DRK do Zambije. Odatle sam kamionom otišao do glavnog grada Zimbabvea, Harare, gde sam se sreo s nekim ljudima koji su pomagali izbeglicama. Oni su me ukrcali na autobus i tako sam stigao u izbeglički kamp Tongogara u Zimbabveu, gde se i sada nalazim.
O svojim roditeljima ne znam ništa od 2012. Crveni krst ih još traži. Možda ću ih jednog dana pronaći. I dalje čekam.
Sledi svoj san
U DRK sam vodio lep život. Provodio sam vreme s prijateljima, radio s grupama mladih (u čemu zaista uživam) i dosta učio jer sam oduvek sanjao da postanem novinar.
Novinarstvo je postalo moj san dok sam kao dete gledao vesti. To me je nadahnulo i počeo sam da se igram mikrofonima. Jednog dana mi se ukazala prilika da nešto naučim o poslu na jednoj televizijskoj stanci. Naterao sam porodicu da me odvede tamo i bio sam veoma uzbuđen kada sam se vratio kući.
U DRK, moj san je bio da podučavam mlade ljude. Ali kada sam stigao u izbeglički kamp u Zimbabveu, upoznao sam mnogo talentovanih mladih koji su pravili razne stvari. Zato sam, da bih im pomogao, odlučio da svetu otkrijem njihove talente. A to sam mogao da uradim ako postanem novinar.“
BarthelemyNovinar i aktivista za mlade
To je dalekosežni cilj i još uvek pokušavam da dobijem stipendiju tako da mogu da diplomiram ili dobijem master, ali to je i dalje moj san. Već sam uspeo da objavim neke priče na nacionalnom nivou. Sledeći korak je da to uradim na međunarodnom nivou.
Borba s poteškoćama
U DRK mi je bilo teško da se prilagodim jer ne govorim lokalni jezik.
Osim toga, bilo mi je teško da udovoljim osnovnim potrebama. U DRK sam povremeno radio da bih zaradio novac, ali ovde nemam pravo da radim. U početku sam dobijao mesečni džeparac u visini od 15 američkih dolara. To nije bilo dovoljno.
Kad sam stigao u kamp, upoređivao sam svoje okolnosti – život koji sam ostavio kod kuće i život koji sam imao ovde. Prvo sam spavao u prodavnici s lošim krovom. Kada je padala kiša, voda mi je ulazila u kuću. Plakao sam razmišljajući o onome što sam mogao da postanem da sam ostao u DRK.
S vremenom sam shvatio da suze neće ništa promeniti. Zato sam se uključio u rad u zajednici i sada tako gradim svoju budućnost. Optimista sam. Šta god da se dešava, stalno gledam napred.“
BarthelemyNovinar i aktivista za mlade
Zasluga: © UNHCR/Dana Sleiman
Takođe sam postao socijalni radnik za brigu o deci pri organizaciji koja se zove Terre Des Hommes. Nakon što sam stekao iskustvo na ove dve različite vrste posla, nominovan sam za ko-predsedavajućeg Saveta za mlade pri organizaciji UNHCR. Sada sam napredovao s te pozicije.
Danas radim pri organizaciji UNHCR kao zaštitnik izbeglica. Pomažem izbeglicama da se povežu s kancelarijom organizacije UNHCR. Takođe sam uspeo da prikupim sredstva za neke inicijative mladih. Pored toga, često pomažem mladima s njihovim problemima. Na primer, pišem imejlove da bih pomogao oko pravnih stvari.“
BarthelemyNovinar i aktivista za mlade
Kada sam stigao ovde, sarađivao sam s jednim čovekom iz organizacije UNHCR. On me je stvarno inspirisao. Iako nije imao nikakvu korist od mene, žarko je želeo da mi pomogne. Zato sada kad god sretnem nekog u problemu, osećam da sam u mogućnosti da mu pomognem. To me pokreće.
Ponosan što sam izbeglica
Status izbeglice nosi sa sobom neka ograničenja. Nemamo ista prava kao drugi ljudi. Osim toga, naziv „izbeglica“ stvara barijere. Zbog toga nemam pravo na neke stipendije, a kada putujem, zaustavljaju me i dodatno proveravaju moju vizu, dok svi drugi slobodno prolaze. A tu je i stigma. U Harareu postoje neki ljudi koji čak ne žele ni da ih nazivaju izbeglicama. A ja? Ja sam ponosan što sam izbeglica. Na primer, često po gradu nosim majicu na kojoj piše „izbeglica“
Ponosan sam jer mi je to što sam izbeglica omogućilo da postanem svestan nekih svojih snova. Verujem da je bolje da ne žalim zbog onog što mi se dogodilo nego da to kanališem u priliku da probudim svest kod drugih, pomognem drugim izbeglicama ili ostvarim svoje snove.“
BarthelemyNovinar i aktivista za mlade
Ranije u DRK, nikad nisam putovao niti bio deo međunarodne organizacije. Ali od 2017, putujem. Čak sam išao i u Njujork. Kad sam ja u pitanju, ne žalim što sam postao izbeglica.
Poruka
Kada sam neraspoložen, pomaže mi da se setim svojih snova, na primer da postanem novinar. Osim toga, snagu mi daju i ljudi koji mi se obraćaju za pomoć. Ako ja nisam optimista, obeshrabriću i njih. Prema tome, zajednica za koju se zalažem uliva mi snagu.
Za mene je reč „dom“ identitet koji se ne menja, šta god da se desi. Napustio sam svoju domovinu i došao u Zimbabve, ali i dalje smatram da se moj identitet nije promenio. Ne mogu da ga odvojim od sebe, u krvi mi je. Čak i u sportu, uvek ću navijati za tim iz Konga.“
BarthelemyNovinar i aktivista za mlade
Voleo bih da ljudi shvate da su izbeglice ljudi kao i svi drugi. Jedina razlika je u tome što su nas neke okolnosti prisilile da napustimo svoj dom. Izbeglice treba da imaju ista prava kao državljani. Posedujemo veštine kao i drugi i potrebne su nam prilike da ih razvijemo kako bismo mogli da se izdržavamo i međusobno pomažemo.
Kada bi trebalo da posavetujem druge izbeglice, rekao bih im da se udruže i rade zajedno. Tako smo jači. Još bih rekao da mi izbeglice ne smemo klonuti duhom. Treba da iskoristimo reč „izbeglica“ kao priliku da probudimo svest kod drugih i da ostvarimo svoje ciljeve.
