Yana: ovo je njena priča
Pronalazak mesta kom pripadam, glasa i budućnosti
Primorana da napusti Ukrajinu, Yana Stepaniuk je u Mađarsku stigla samo s nadom.
Kad zatvorim oči i pomislim na dom, čujem muziku
Kao detetu u Zaporožju, život mi se vrteo oko melodije: časova klavira, takmičenja, koncerata i što je najvažnije, bandure. Ukrajinski nacionalni instrument postao je moja strast, moj glas, moj način izražavanja svih emocija koje ne mogu stati u reči. Nastupala sam, putovala i sanjala o budućnosti ispunjenoj muzikom. Ali rat je utišao sve.
Na dan početka rata bila sam s prijateljem. Zvala me majka. „Počeo je rat.” Nisam mogla da verujem. Ispočetka je bilo mirno. Zatim su došle sirene, a posle njih i rakete. Zgrada oko mene se zatresla. Telo mi je obuzeo strah, ali mi je um bio ispunjen samo jednom mišlju, onom o porodici. O majci. Šta će biti s njima? Šta će biti sa mnom? Morala sam da odem. Nisam imala drugog izbora.
Ljubaznost stranaca
Spakovala sam ono malo što sam mogla poneti i otišla sama. Dana 8. marta 2022. krenula sam na put. Iz Ukrajine sam prešla u Poljsku i tako zakoračila u neizvesnu budućnost. Muškarac je primetio da sam sama. Njegova žena i dete takođe su bežali od rata i ponudili su mi da putujem s njima. U tom trenutku straha, ljubaznost jednog stranca davala mi je tračak nade. Zajedno smo se domogli Krakova.
Kancelarija za izbeglice pružila nam je prenoćište, ali kad sam se probudila, naišla sam na novi problem: nije bilo prevoza do Budimpešte. Obuzeli su me strah, iscrpljenost i ogroman osećaj izgubljenosti. Uplakana sam pozvala majku. „Ja ovo ne mogu”, rekla sam joj. Ohrabrila me i nekako sam smogla snage. Proverila sam red vožnje vozova. Bio je jedan koji polazi za Budimpeštu za 20 minuta. Kupila sam kartu, ukrcala se na voz i nisam disala dok nisam stigla. Bilo mi je 18 godina, bila sam sama u novoj zemlji, s malo stvari i bez znanja jezika. Prijatelj mi je dozvolio da budem kod njega tri dana, a uz pomoć volontera sam pronašla mesto za život.
Prevazilaženje jezičkih prepreka
Jedna Mađarica mi je otvorila vrata svog doma i godinu i po dana sam živela s njom, učila sam da živim drugačijim životom, u kom sam morala da koristim Google prevodilac da bih uopšte vodila razgovor. Prijatelj moje domaćice poznavao je nekoga u kompaniji IKEA. Tražili su radnike. Dobila sam intervju, a nekoliko dana posle toga i ugovor. Po prvi put otkad sam napustila dom imala sam stabilnost. Rad mi je obezbedio dohodak i nezavisnost. Mogla sam da šaljem novac porodici, kojoj je bio potrebniji nego meni.
Od 15 godine razumem vrednost rada. Moja porodica nije bila bogata. Želela sam da sama zarađujem, da ne zavisim od roditelja. Sad, u Budimpešti, posao mi daje svrhu. Omogućio mi je da izgradim život po svom. Jezik je bio sledeći na spisku problema. U Zaporožju sam bila počela da učim engleski. Ali ovde, gde nekolicina ljudi govori ukrajinski, bilo mi je teško. Kod kuće smo se domaćica i ja svakodnevno oslanjale na Google prevodilac.
„Želim da dam nešto od sebe i da iza sebe ostavim nešto.“
Prevazilaženje prepreka
Na poslu su mi kolege pomogle da se snađem u nepoznatom. Iz dana u dan sam pomalo napredovala. Jednog dana sam shvatila da razumem ljude, a da ne moram da tražim da ponove šta su rekli. Pravo malo čudo u tom trenutku. Jezik mi je omogućio da gradim odnose. Stekla sam prijatelje: Ukrajince, Mađare, ljude iz svih delova sveta. Šetali smo po parkovima, išli u muzeje, igrali društvene igre i po prvi put posle dužeg vremena nisam se osećala tako usamljeno. Ipak, srcem sam i dalje bila s porodicom.
Svakog dana zovem majku. Ponekad i triput dnevno. Ako vidim vesti iz Zaporožja, uspaničim se. Odmah zovem. Moram da znam da je dobro. Jednom je eksplozija u blizini naše kuće razbila prozore, a okvir je pao na baku. Preživela je, ali sad su im prozori zamandaljeni drvetom i plastikom. Ne vide nebo. Preklinjem ih da se presele na zapad, bliže mađarskoj granici. Brat mi je u vojsci, očuh ne može da ode, inače će biti mobilizovan, a baka odbija da napusti dom. Sa 17 godina sam ostala bez oca. Bilo mi je teško da nastavim posle toga. Ne bih izdržala gubitak još jedne osobe.
Nada za budućnost
Maštam da ću jednog dana otvoriti malu muzičku školu, mesto gde deca mogu da otkriju radost melodije. Kao što sam je ja otkrila. Želim da dam nešto od sebe i da iza sebe ostavim nešto. Možda postanem pevačica ili glumica. Ne znam šta nosi budućnost, ali znam da me je posao spasao. Dao mi je svrhu, nezavisnost i mogućnost da pomognem porodici.
Za izbeglice poput mene posao je više od izvora dohotka. To je prvi korak ka izgradnji novog života. To je most koji spaja preživljavanje i osećaj pripadnosti. I to je najbolji dokaz da bolje funkcionišemo zajedno.
