Silva i Abdul: ovo je njihova priča
Pronašli su ljubav, izgubili sve i počeli iz početka
Silva i Abdul, bračni par iz Sirije, zajedno su izgradili posao pre nego što su morali da pobegnu od rata.
Izgradnja nove budućnosti otpornošću i ljubavlju
Silva: Moja porodica je jermenskog porekla. Generacijama smo bili izbeglice. Odrasla sam u Siriji kao Libanka. To mi je otežavalo život jer nam je za sve trebalo zvanično odobrenje. Uvek smo morali da nosimo papire bezbednosnim službama. Uprkos tome, uspela sam da se školujem i studiram. Stekla sam zvanje dizajnerke enterijere i počela da radim u kompaniji koja se bavi nameštajem. Tu sam upoznala Abdula. Ispočetka mi je bio poput brata. Podsećao me na oca: bio je miran, ljubazan i uvek me pazio. U mojoj porodici je bilo nas pet sestara, bez braće, pa nikad nisam znala kako je kad imaš takvu mušku podršku. Abdul je uvek bio tu, popravljao bi mi auto, pomagao bi mi kad god mi je trebalo. Uz njega sam se osećala sigurno.
Abdul: U Silvu sam se zaljubio čim sam je ugledao. Probao sam sve da bi mi uzvratila ljubav, ali na Bliskom istoku se nije lako udvarati ženi. Morao sam da budem strpljiv. U našoj kulturi postoje brojni običaji koje treba ispoštovati. Ali bio sam mlad i nisam odustajao. Nastavio sam da joj pokazujem koliko mi je stalo do nje dok mi, na kraju, nije uzvratila ljubav. Naša ljubavna priča nije bila laka. Bili smo drugačijeg porekla i iz različitih društava. Verovali smo u ljubav, ljubav jaču od običaja, jaču od rata, jaču od straha. Izgradili smo nešto zajedno, ne samo vezu, već i kompaniju, život. Postali smo poslovni partneri, moje veštine marketinga i upravljanja i njen talenat za dizajn pretvorili smo u nešto opipljivo i uspešno.
Život od danas do sutra u pokušaju da se sastavi kraj s krajem
Silva: Oduvek sam maštala da imam svoju kompaniju koja se bavi nameštajem, kao što je IKEA. Abdul je taj san pretvorio u stvarnost. Uz pomoć bogatog investitora, omogućio nam je da osnujemo svoju kompaniju. Korak po korak, izgradili smo ime i ubrzo se pročulo za nas. Ponudili su mi da vodim TV emisiju o dizajnu enterijera u okviru jutarnjeg programa. Živeli smo lepo, ali ni u jednom trenutku nije bilo lako. Radili smo danonoćno, mučili se da stvorimo nešto. Onda je izbio rat. I odjednom smo ostali bez svega. Naša fabrika, naš magacin, naš posao, sve je bilo uništeno. Probali smo da počnemo od početka u Damasku, ali se rat proširio i na Damask. Dvaput smo nešto stvorili i dvaput smo to izgubili. Živeli smo od danas do sutra u pokušaju da sastavimo kraj s krajem.
Abdul: Rat je promenio sve. Rakete su padale oko nas. Automobilske bombe su eksplodirale u blizini. Mi smo imali sreće, puno ljudi nije preživelo. Bilo je teško jer naša fabrika nije imala struje i nismo mogli da uvezemo sirovine. Ljudi su napuštali Siriju ili su regrutovani u vojsku. Izgradnja kompanije i rad na našem projektu postali su izuzetno rizični. Ali smo opstajali uprkos tome. Ta uspomena nam puno znači.
Silva: Nije mi bilo lako da se usprotivim roditeljima. Svi su mislili da je naša ljubav ludost. Ali jednog dana mi je postalo jasno da ćemo Abdul i ja biti zajedno do kraja života. Nismo imali goriva i bili smo na putu do posla. Abdulu nije bilo pravo kad bih putovala sama, pa je bio uz mene. Nismo imali kola, pa sam išla autobusom. Iako tad gotovo nemoguća misija, pronašla sam autobus. Bio je krcat ljudima i Abdul je insistirao da sačekamo drugi. Dok smo čekali, bomba je snažno eksplodirala. Sve je pocrnelo i autobus je stajao naopačke.
U tom trenutku sam shvatila da me je Abdul spasao smrti. On je moj anđeo i uvek treba da bude u mom životu. Na licu mesta sam mu rekla da ću se udati za njega, po svaku cenu. Nedelju dana pošto smo se venčali, na medenom mesecu, primila sam poziv i rečeno mi je da se ne vraćam jer nije sigurno za mene. Da ću za minut biti mrtva. Zatvorili smo kompaniju. Naš prvi san je propao. Ali imali smo jedno drugo i počeli smo život kao tražioci azila.
„Godinama nismo imali snove. Jedini san nam je bio da dočekamo novi dan. Sad opet sanjamo. Opet gradimo. I to zajedničkim snagama. “
Početak od nule
Abdul: Nije bilo lako otići. Izgubili smo sve i morali smo da počnemo od nule. Blago rečeno od nule. Nismo znali jezik, kako da nađemo posao, iznajmimo stan ili se uklopimo u taj novi svet. Zapravo smo počeli u minusu. U početku sam radio kao turistički vodič. Plata nije bila velika, ali bar sam imao nešto. Onda je došao COVID-19 i izgubio sam posao. Kad nam se rodio sin, Sam, bio sam bez posla. Bilo je užasno. Bio sam prestravljen da će odrastati uz oca bez posla i misliti da je to normalno. Očajnički sam tražio nešto, bilo šta.
Onda sam od nekog čuo da IKEA nudi kurseve jezika i obuku za izbeglice. Nisam mogao da verujem. IKEA nam je oduvek bila inspiracija. Odmah sam se prijavio. Posle tri intervjua dali su mi šansu. Ne posao, već šansu. Rekli su mi: „Ako se dokažeš, možeš ostati.” I dokazao sam se. Oberučke sam prihvatio tu priliku. Kao da me je tada neko izvukao iz vatre.
Silva: IKEA ne samo što je Abdulu dala šansu. Dali su budućnost našoj porodici. Kad sam dobila stalni boravak, prijavila sam se za radno mesto na vizuelnom odeljenju. Videli su moje iskustvo kao dizajnerke enterijera i ponudili mi ulogu koja odgovara mojim veštinama. Iako nisam savršeno govorila češki, pomagali su mi u radu na engleskom. Osećali smo se dobrodošlo, cenjeno. Sad čak i naš sin mašta da bude deo kompanije IKEA. Nekidan mi reče: „Mama, kad porastem, želim da bude dizajner robota u kompaniji IKEA!” Smejali smo se, ali sam shvatila da je to njegov dom. Ima budućnost ovde. A to puno znači.
Abdul: Sirija će uvek biti naša domovina, ali Evropa nam je dala priliku za novi život. Dala nam je sigurnost. Ali možemo da sarađujemo sa Sirijom, pružamo podršku tamošnjim ljudima i gradimo nešto novo, sa sigurnog mesta. IKEA nas je spasla. Dali su mi priliku da se dokažem. Da pokažem da nisam samo izbeglica, već da mogu da radim i gradim. Nisu mi dali milostinju. Dali su mi dostojanstvo. I to je nešto što nikad neću zaboraviti.
Silva: Godinama nismo imali snove. Jedini san nam je bio da dočekamo novi dan. Sad opet sanjamo. Opet gradimo. I to zajedničkim snagama. U radnom okruženju se osećamo kao kod kuće. Jednom je sin rekao: „Mama, sad idem u obdanište, ali kad porastem, ići ću s tobom u kompaniju IKEA.”
Mogućnost da radim ovde dala mi je novi život. Život unutar života. Mislim da ne bih mogla da pronađem bolje mesto za budućnost svog sina.
